St Justin Popović, Записа о Екуменизму

Црква Православна = Екуменизам саборношћу.

1. Екуменизам.

Екуменизам: Бога и твари разјединио је ђаво, Чиме? Грехом, који је ископао бездану провалију између Бога и твари. Сви проблеми људског сазнања сливају се у један свепроблем: васпоставити екуменизам Бога и универзалне твари. Како? – Богочовеком: зато и свеспасоносно гесло: „С нама Бог“ = Емануил. Јер са грехом, ми наметнули гесло, успркос Богу: „С нама ђаво“. Јер грех и јесте ђаво, и њиме ђаво држи у ропству сироти род људски [1], и њиме ђаво ђаволује. Циљ света и твари: Екуменизам Бога и твари. Тако Еванђеље Богочовека и почиње, да би се тиме и завршило вечним завршетком.

• [1] Јевр. 2,14–18.

2. Екуменизам.

Саборност земље и неба, Бога и човека, душа васељенскости, екуменизма еванђелског и православног: Живимо на земљи, а сабирамо благо на небу.[1] Све саздано за свету саборност; а она у јединству богочовечанске Цркве = Богочовека Господа Христа. Тело на земљи, срце на небу: наше жеље треба да су саборне; а оне су то, када су свете [2]. A човекова светост је у Богу, тачније: у Богочовеку. И у Личности Богочовека: Бог сва своја својства, па и светост, преноси на човека. Без Бога – човек је сићушни комарац. Човек остаје у својој, и при својој природи, али се путем Богочовековог перихорисиса све преноси на природу човечију човечанском природом Богочовека Христа. А у Личности Богочовека врховни је закон безмерно човекољубље. Све саздано за свету Богочовечанску саборност и јединство [3].

• [1] Мт. 6,20.
• [2] Мт. 6,21.
• [3] Мт. 6,25–34.

3. Екуменизам. 

Спас оставља Себе ученицима Својим: „Који вас прима, мене прима; а који прима мене, прима Онога који је мене послао“ [1]. У томе = у Њему сва саборност, сва васељенскост, сав екуменизам. Где Он – ту све то, и више од тога: Сва Света Тројица. Све од Њега, све у Њему! Све ка Њему. Та Богочовечност Христове Личности и науке јесу: „Заповести дванаесторици ученика својих“ [2].

Главно је, и најглавније: правилно схватити и осетити Богочовека Христа и дело Његово: „Благо онима који се не саблазне о мене“ = Богочовека Исуса [3].

Сво христопознање и тројицепознање – од Богочовека Исуса, и у природи и оквиру Богочовечности [4]. У њему таквом, само се време преображава у вечност, те је Он – „господар и од суботе“ [5]. Време је дато да се у њему добро чини. „Дакле, ваља у суботу добро чинити“ [6]. Све су вредности у Њему: стога „који не сабора са мном, просипа“ [7].

• [1] Мт. 10,40.
• [2] Мт. 11,1 = 10,1–42; ср. Мк. 3,14–19.
• [3] Мт. 11,6.
• [4] Мт. 11,27.
• [5] Мт. 12,8.
• [6] Мт. 12,12.
• [7] Мт. 12,30.

4. Екуменизам. 

Спас даје Дванаесторици „силу и власт над свима ђаволима“ [1]; ту сва сила Богочовека, сва сила Бога–човека: сво „Царство Божије“. Разграничење Божје, Богочовечјег и ђавољег [3].

Богочовек – сав у Апостолима: „Ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, одриче се мене; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао“ [4]. „Ко је највећи“ међу апостолима? „Међу вама да не буде тако… који је највећи међу вама нека буде као најмањи…“ [5]. И ја сам међу вама као слуга“ [6] – не као цар земље – папа.

• [1] Лк. 9,1.
• [2] Лк. 9,2.
• [3] ср. 10.16–19.
• [4] Лк. 10,16.
• [5] Мт. 22,24–30.
• [6] Лк. 22,27.

5. Екуменизам.

Екуменизам = логосност свега што је постало [1]; „живот“ = логосност [2]; „сваки човек = логосност [3]; све и сви и сва = логосност [4]; „благодат и истина постадоше од Исуса Христа“ = Богочовека [5], „постаде Богочовеком“ – διά [6]; отуда Богочовек и јесте „Истина и Благодат“ [7]. Логосност = богочовечност. То и човек, али само као Богочовек. Човек екумениста само тиме [8]: само примањем од Богочовека логосности човек постаје саборан, екуменичан. У ствари: саборност у логосности, јединство Истине и Благодати, које све, и увек, од Бога Логоса, од Богочовека.

Богочовек: отворио небо, те Анђели силазе на земљу, и узлазе на небо [9]: богочовечанска саборност неба и земље, Анђела и људи; земља Богочовеком постала божански центар свих бића, свих саздања. „Ја сам светлост свету… светлост живота“ [10]. „Ја сам пут и истина и живот; нико неће доћи к Оцу до кроза Ме“ [11].

• [1] Јн. 1,3.
• [2] ст. 4.
• [3] ст. 9.
• [4] ст. 10,11.
• [5] ст. 17.
• [6] ст. 17.
• [7] ст. 14.
• [8] ст. 16.
• [9] Јн. 1,51.
• [10] Јн. 8,12.
• [11] Јн.14,6; ср. 16,19; ср. 16,14–26.

6. Екуменизам. 

Отројичењем. То најбескрајнија димензија екуменизма. „Ко види мене види Онога којимепосла“ [1]. „Без мене не можете чинити ништа“ [2]; ни мислима, ни делима, ни осећањима, ни животом: никакво биће људско не може чинити ништа без Богочовека; човек једино Богом може нешто и све.

„Оче Свети, да буду једно као и ми“ [3]: једносуштност у Цркви свих: то вечна саборност, свеједност. „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени, и ја у њима; да и они у нама једно буду… да буду једно као ми што смо једно“ [4]: „Ја у њима, и ти у мени: да буду са свим у једно“ [5].

• [1] Јн. 12,45; ср. 14,9; ср. 13,2о.
• [2] Јн. 15,6.
• [3] Јн. 7,11.
• [4] Јн. 17,21.22.
• [5] ib. 2з.

7. Екуменизам. 

Богочовечност је основна Саборност Цркве (=екуменичност, то атом према Планети): до Тријадичности: али Богочовеком Који и уводи и сједињује са Светом Тројицом: које идеал и стварност савршене Саборности (=екуменичности): идеално друштво и идеална личност: све у перихорисису: све савршено сједињено и очувано у тој савршеној Саборности. Сваки човек жива слика – икона Пресвете Тројице = зато Црква – „тело Свете Тројице“ – и јесте све и сва за њега, и отројичење његово, „савршеност човека“ – у Христу Богочовеку. Зато Црква: најсавршенија радионица за стварање савршеног човека. Све друго мимо Богочовека: и псевдодруштво, и псевдоличности; – немогућа хуманистичка сваштарница. Само: Христос све и сва.

8. Екуменизам.

По самој природи својој Црква је Екуменична, јер је Католична. Католичност Цркве је од саме, и у самој природи њеној: Богочовеку. Несравњено шире од екуменизма. Екуменизам – Богочовечански организам: зато Црква недељива, по природи: јер у њој Ипостас сједињује нераздељиво и несливено Бога и човека, божанску и човечанску природу. Сва тајна јединства и католичности и екуменизма: „сутелесност“ [1] у телу Богочовека Христа=Цркви.

• [1] Еф. 3,6.

9. Екуменизам: 

„Христос исти и данас и јуче и вавек“ [1]. Хришћанство = Црква, чиме Екуменична? Богочовеком Христом: јер Он решава све „вечне проблеме“ човека и човечанства.

И проблем Истине – Вечне Истине;

” ” Добра – вечног Добра;

” ” Правде – вечне Правде;

” ” Живота – вечног Живота.

” ” Савести – вечне Савести.

” ” Човека – вечног човека.

Све проблеме; ако то не решава: ако се утопи у ситне проблеме хуманистичке и хоминистичке, она мора утонути у злочине, у убијање човека због греха: мачем и огњем решавати све проблеме. А то – убија Богочовека, Христа = Цркву. Јер само решењем проблема Богочовека, решава се и проблем Бога и проблем човека. И свега вечнога у свима световима човечанским. Зато: у свему мерило увек и на првом месту Бог, а човек увек на другом. Из Бога ка човеку: из Богочовека ка човеку.

Прва заповест, увек прва: богољубље, и из ње, и после ње: друга, увек друга [2]. А сви хуманизми, на челу с папама, иду обрнутим путем: и зато непрекидно заливају свет крвљу људском, врше невиђени покољ људских душа. Према осталим јересима, то – свејерес.

• [1] Јевр. 13,8.
• [2] Мт. 22,37–39.

10. Екуменизам. 

Зато што је Богочовек све и сва у Цркви, и зато што је Он – Црква, Истина се и познаје вером. Познање Истине = вером; покајањем.

Органска целина: = Богочовечанска целина, не ни Божанска само, не ни човечанска само, већ Богочовечанска.

11. Екуменизам. 

Све ово – гносеолошки проблем. Решава се само Светом Тројицом: од Оца кроз Сина у Духу Светом. И Дух Свети силно дела и дејствује и ствара и црквује само у оквиру, у категорији Богочовечјег и Богочовековог. „Дарова нам се Дух Свети да знамо шта нам је даровано од Бога“ [1] – од кога Бога? Христа Бога = Богочовека.

Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу“ – да, само у Богочовеку, у Богу у телу.

• [1] ср. 1 Кор. 2,12.

12. Екуменизам. 

Branch-theory; папска теорија: = папа (надчовек); протестантска теорија: човек.

„Ја сам Пут и Истина и Живот“ [1] = Ја, а ви хоћете пут мимо Њега, и Живот вечни мимо Њега. Христос дошао као Богочовек, да Богом реши проблем човека, и њиме и свих твари: човек: свепроблем; њега решава само Богочовек. И проблем ума – Богочовек: „ми ум Христов имамо“ [2]; и проблем воље, и савести: „ми живот Христов имамо“, „ми вољу Христову имамо“. А ми смо, где? У Цркви; у Богочовеку Који сав остао у свету Црквом.

• [1] Јн. 14,6.
• [2] 1 Кор. 2,16.
• [3] Мт. 28.19.

13. Екуменизам: 

Каноничност, саборност Цркве: у вери Католичној, саборној (Максим Свети): у вери „са свима Светима“. [1] Дух Свети – Богочовека: у Телу Христовом = Богочовечанском организму: = Самом Богочовеку. Црква: Христом – „стуб и тврђава Истине“ [2] и пуноћа Истине. Види: Аксиологију и Критериологију.

Екуменизам – Протестантизам. Протестантизам – примењени папизам; доведен до краја; сваки – папа за себе и по себи. Исти принцип: исто мерило: „Човек мера свих ствари“; свугде исти паганизам: човекопоклонство, човеколатрија. Схоластичко-рационалистичке „баханалије“ – на попришту вере Богочовекове. Отуда толике секте: то је све у ствари једно, и рађа, папа својом човеколатријом, човекобоштвом. Насупрот: Богочовеку, Богочовештву.

• [1] Еф. 3,18.
• [2] 1 Тим. 3,15.

14. Екуменизам.

Екуменизам? Онтолошки – интегралан, временски – интегралан, вечно интегралан, Истином – интигралан. А то – једино Богочовек: који сјединио Црквом све и сва. Човеком Својим = сву твар; Богом = Собом = све и сва, осим греха, смрти и ђавола.

15. Екуменизам. 

Европски хуманизми су у основи античовечни: убијају човека због греха. Сви имају једну душу: папистичко-протестантску. Насупрот томе: Богочовечански хуманизам: човек се распростире кроз све богочовечанске димензије. Тако све његове способности, и састојци. Све добија своју богочовечну вечност кроз победу над смрћу, грехом, ђаволом.

Европски човек кроз све своје хуманизме дегенерише у човечуљка, у патуљка = нечовека.

16. Екуменизам. 

Црква најкомпликованији организам у свима световима: у њу улази све у свима световима: немогућа свеобухватна дефиниција. Отуда најсавршенија: Богочовек Христос, и сва њена вечна неизглагољива суштина. Богочовеком обухваћено све: од Бога до атома. Све у Богу, па ипак све није Бог: башу Њему и Њиме све остаје индивиуално, оригинално, своје: у бићу и у суштини, у личности најпре. Јер личност најтајанственија тајна после Бога.

Обогочовечити све: од човека до сваког створења – то је саборност = екуменизам. То једино правило и закон и целина: Богочовек. А човек – потенцијални богочовек.

17. Супстанција Цркве: Екуменизам.

Како држимо себе у Богочовечанском организму Цркве? Светим тајнама и светим врлинама које нас охристовљују, и тиме отројичују, обожују, освећују.

Апостоли чудотворе: Духом Светим, али „у име Исуса“ – устани и ходи [1]. Све од Њега, кроз Њега: јер Он човечанском природом Својом сав везан за нас, и њоме нас држи у Свом Богочовечанском загрљају.

• [1] ДАп. 3,6.

18. Екуменизам.

1) „Где су два или три … од вас“ [1].

2) О Духу Светом: Он – само у категорији Богочовечности, а не у категорији човечности – хуманизама свих.

3) Апостол Павле: „Себе не проповедамо“ већ Господа [2] – Богочовека: „Ни Кифа, ни ја, ни Аполос“ – ни Лутер, ни Калвин, – сви несравњено мањи од Кифе и Павла. Еванђеље не „по човеку“.

4) Хуманистичко Хришћанство = јереси, псевдохришћанство.

5) Сваки хуманизам = јерес; а отац њихов – папизам: свејерес.

6) Једини излаз: покајање „за познање Истине“ [3].

• [1] Мт. 18,20.
• [2] 2 Кор. 4,5.
• [3] 2 Тим. 2,25.

19. Екуменизам.

1) Проблем екуменизма претпоставља Цркву Истинску, проблем Цркве: одговор на ово питање у исто време је и одговор на екуменизам.

2) Док се човек не саоваплоти Цркви – Богочовеку, он остаје хуманистички усамљен; увек учаурен у уску чауру човечјег, земног.

3) Са Богочовеком – он постаје небоземно, богочовечанско биће, и Богом се сав обогочовечује, обожује.

4) Разломци Цркве? = разломци човека. Саборност = осећања, животна само Богом, Богочовеком; и вечност, и бесмртност, и небоземност.

20. Екуменизам.

Саборнизирање онога што је „једино на потребу“ [1].

Црква: да проповеда спасење од греха, од зла, од смрти, од ђавола: вечни Живот, вечну Истину, вечну Правду; а друштвено: социјална помоћ: ово је требало чинити а оно не остављати [2].

То је, уствари, лек од „непогрешивости“, која је увек демонског карактера. Саборнизирање = себесмиравање пред: Богочовеком, пред Светима, пред Светом Богородицом. Укључивање у ум Христов: „ми ум Христов имамо“ [3]: да будемо „исте мисли“, „једномислени“ [4].

• [1] Лк. 10,42.
• [2] Мт. 23,23.
• [3] 1 Кор. 2,16.
• [4] Фил. 2,2; 1 Петр. 3,8.

21. Екуменизам: [1]

Сав Бог и сав човек: сав Новозаветни Устав – Свеустав, новозаветни Закон – Свезакон: сав закон неба и земље, човека и Анђела.

Монизам живота и монизам истине: једна Истина од Бога до у човека, једна правда, једна љубав: од Бога до у човека; једно добро. Бог је исти и у оном и у овом свету: исти љубављу, и истином, и добротом и за небески и за земаљски свет.

• [1] Мт. 22,35–46.
• [2] в. Беседе [Еп.Николаја?], нед.15.

22. Екуменизам.

„Али међу вама да не буде тако“ [1] – него „уједињење једносуштношћу=као Ти у мени и ја у Теби“ [2]: богочовечанско, не „по човеку“, не хуманистичко. „Ко не сабира са мном – расипа“ [3].

Да је Црква једна а не многе – Символ вере.

• [1] Мт. 20,26.
• [2] Јн. 17,21.
• [3] Мт. 12,зо.

23. Екуменизам. 

Хоће к Истини без покајања. А по Апостолу: „покајање за познање Истине“ [1]. „О неразумни Галати, ко вас опчинио да се не покоравате истини?“ [2] Хоћете заобилазним путем к Истини, путем рационализма, а не путем вере. Али се Истина = Христос даје за веру; и Дух Свети се прима за веру у Богочовека, и том вером: „кроз чувење вере примисте Духа“ [3]: „да обећање Духа примимо кроз веру“ [4]. Не путем силогистике резоновања и закључака. И још огреховљене. Најсавршенија гносеологија новозаветно-апостолска: вера. – „Вером Христа Исуса смо синови Божји“ [5]; и за ту веру Бог шаље Духа Светога у срца наша [6].

• [1] 2 Тим. 2,25.
• [2] Гал. 3,1.
• [3] Гал.з,2.
• [4] Гал. 3,14.
• [5] Гал. 2,6.
• [6] Гал. 4,6.

24. Екуменизам.

„С оружјем правде и на десно и на лево“ = свеоружје Божје [1]. – Мт. 10,16: „Као овце међу вукове“. Хришћанство „свеоружје“ [2]: спасавати од греха, не убијати грешника. То – највеће чудо историје.

• [1] 2 Кор. 6,7; Еф. 6,11.
• [2] Еф. 6,11.

25. Папизам = јерес као аријанизам.

Папизам: многоглава јерес. Св. Марко Ефески: Шта је јерес? „Αἱρετικός ἐστι καὶ τοῖς κατὰ τῶν αἱρετικῶν νόμοις ὑπόκειμαι ὁ καὶ μιρκὸν γοῦν τι παρακλίνων τῆς ὀρθῆς Πίστεως … Αἱρετικοί εἰσιν ἄρα καὶ ὡς αἱρετικοὺς ἀπεκόψαμεν“.

26. Екуменизам.

Света Синклитикија: „Зашто мрзиш човека који ти је нажао учинио? Није ти он нажао учинио, него ђаво. Омрзни болест, немој болесника“ (Житије њено).

27. Екуменизам.

Етика: свете тајне, из њих свете врлине: а све то у Цркви, из Цркве, Црквом. Све: један недељиви Богочовечански организам, тело, организација богочовечног: у свему томе увек: „све и у свему Христос“ [1]. И опет: све то: у сваком хришћанину, „сутелеснику“ Христовог Богочовечанског тела – Цркве [2].

• [1] Кол. 3,11.
• [2] Предговор у мојим Житијама Светих, стр.6.

28. Екуменизам.

Агатон поднео мирно све увреде. Али кад су му рекли да је јеретик: он одговори: „Оне сам увреде примио, јер су корисне за моју душу, а ову нисам, јер бити јеретик значи бити одвојен од Бога“ [1]

• [1] Житија Светих (моја), Јануар, стр.146а).

29. Екуменизам.

NB Предговор мојих „Житија Светих“, стр.4: Свето Предање – то продужење свих животворних божанских сила у Цркви Христовој кроз векове и векове и из нараштаја у нараштаје. Речју: Свето Предање = сав Богочовек Христос, Који живи сав у Телу Цркве.

30. Екуменизам. 

Молитва–врлина. Свети Сава, на Сабору у Жичи: „Молитва Богу свагда је за мене била највеће блаженство на земљи“ [1].

На Сабору Свети Сава још говораше свима: да се клоне богомрске јереси, јер „немогуће је, не одлучивши се од онога што је зло, навикнути се на оно што је добро“; да се вером и покајањем одвраћају од својих заблуда к Православљу [2]. „латинска јерес“ [3].

• [1] Житије Св. Саве, куцано, моје, стр. 252–I.
• [2] Тамо, стр.253–I; види и даље на истој страниди и на стр.254.
• [3] Tамо, стр.254 и 255.

31. Екуменизам.

„Темеља другога нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос“ [1].

• [1] 1 Кор. 3,11.

32. Интеркомјунион:

„Једна вера, једно тело, једно крштење, један Господ“, једна Евхаристија. „Јер смо једно тело многи, један хлеб“ [1].

• [1] Еф.4,4–5; 1 Кор. 10,16–17.

33. Екуменизам.

Рационализам је главна болест Европе, европског човека. Рационализам је срце и ум и савест хуманизма, свих врста. И срце = свесрце схоластицизма. Јер схоластицизам и рационализам све мере „по човеку“, човеком; а човек несравњиво шири од свих њих, шири – колико Богочовек од човека. Зато само Он и лечи и спасава човека од хуманистичке себичности, ускости, тамнице, у себе затворености.

34. Екуменизам.

Св. Теодор Студит: „где је вера, тамо је и љубав, привлачећи и будући привлачена Духом Светим… Добродетељ је од Бога и божанствена је; а порок од сатане и сатанин је. Који су изабрали ону прву богови су и Божији; а који су изабрали другу они су беси и припадају сатани“ [1] – Св. Теодор Студит: „Ми смо сви једнодушни, и једно тело, премда смо и различни као чланови“. Писмо расејаној братији [2].

„Христос јуче је и данас Онај исти и вавек“. Таква је с Њим и Црква Његова.

• [1] Том 2, стр.467.
• [2] Р. gr. Migne, t. 99. соl. 1281B.
• [3] Јевр. 13,8.

35. Екуменизам.

Сваки је православни хришћанин – сва Црква у маломе: сав Богочовек у маломе по благодати: Јер вера и спасење је у непрекидном доживљавању Господа Спаса: Спаситеља = спасење. Доживљавање Цркве у свима њеним димензијама богочовечанским, макар и атомом. Јер и Атом садржи васцелог Богочовека; као и као једна – цело сунце што огледа у себи. „Да се вером усели Христос у срца ваша“ [1]. „Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ [2].

• [1] Еф. 3,17.
• [2] Гал. 3,27.

36. Екуменизам.

Папски=европски хуманизам изградили су Европски Вавилон: у коме је убијен Бог, и све Божанско. Остало, и траје – једино – људождерство. И самоубиство. Да: хуманизми један за другим и један са другим и једни другим убијају себе, врше постепено самоубиство. Све се завршава једним идолом: нихилизмом. А нихилизам није ништа друго до сазрели – хуманизам. Његов идеал и идол.

37. Екуменизам.

Хуманизми Европски – „освајају“ овај свет, видљиви, материјални. И тиме, и ради тога живе: свака је култура у томе, ради тога, и цивилизација. А шта је садржина човекова, макар цео свет „добио“, све светове [1]? Из тога, основног мерила Богочовековог треба гледати сваки рад човека, и сва постигнућа. Каква корист из свега тога, ако човек тиме, и због тога, губи душу, у којој је сва бесмртна и вечна вредност, и радост, и смисао бића његовог.

Префињени отрови.

• [1] Мт. 16,26.

38. Екуменизам.

Криза хуманистичког Хришћанства; банкротирао европски човек и његово Еванђеље – његово Хришћанство. Еванђеље није „по човеку“ [1], већ од Богочовека: зато је „Вечно Еванђеље“ [2].

Дезинтеграција, атомизација, разбијеност: зло се увек дезинтегрише. Оно – суштина европске културе: отуда и ово гесло. Свуда у свему његово величанство човек, и то европски. То епицентар трагедије Европе: папизма, протестантизма, и осталих играчака европске културе.

Излаз? – Покајање пред Богочовеком = Црквом Његовом. Јер Он и само то: Личност Богочовека = Црква: Васељенски Сабори, и све и сва у њој.

• [1] Гал. 1,11.
• [2] Откр. 14,6.

39. Eкуменизам.

Уједињење „Цркава“ није самобитно, већ мајмунско подражавање „Уједињених нација“. Каква лакомисленост: у Цркви – Богочовек све и сва; у Уједињеним нацијама – човек све и сва: насиље, човечуљак, патуљак. Уједињене нације: механичко, административно, машинско, технолошко = политичко.

40. Екуменизам.

Европа: папизам проповедајући (то и протестантизам) Хришћанство без Христа Богочовека, упропастила је свих пет континената. Својим хуманизмом. То је делић Хришћанства: својим лудим теоријама безбожним.

Папизам – Хуманизам без Бога. Просвета – Хуманизам без Бога.

Култура – Хуманизам без Бога. Философија – Хуманизама без Бога.

Политика – Хуманизам без Бога.

Хуманизам: слепац; ако види – пада у јаму очајања, прождире камилу, цеди комарца.

41. Екуменизам.

Сви хуманизми издробили, изатомизирали европско = папистичко друштво: осамољубљење–сатанско; атомизација.

Чежња живога песка за уједињење у – Вавилонску кулу. Сам–ац = Сотона, ђаво. А = А, – Алфа и Омега синтеза бешчовека, не човек: Богочовештво, не хуманизам. „Ко са Мном не сабира, расипа“ [1]: и душу, и друштво, и човечанство: интернационализам.

Љубав=„свеза савршенства“ [2].

• [1] Мт. 12,30.
• [2] Кол. з,14.

42. Екуменизам.

Рационализам? Јерес. Волунтаризам? – јерес.

Парчад човека – мерила Светајне! Секуларизам – јерес; психизам; соматизам. Све то Фрагменти човека = фрагментаризам. Ништа чонеково, а још огреховљено, не може бити врховно мерило у свима сферама људског живота, сазнања. Само – очишћени, обестрашћени ум, обожен може бити мерило, и то Богочовеком. И то: богоум, боговоља, богоживот: „ми Христов ум имамо“ [1] – ми савест Христову имамо, ми вољу Христову имамо. Без тога и мимо тога – у бескрајној тами и помрчини, сав човек, поготову његови делови, фрагменти. Све – псевдогнозис, псевдогносеологија. Отуда: псевдокултура, псевдохришћанство; све псевдо, што није у органској вези са Богочовеком. Не неки апстрактни Бог, већ – историјски Богочовек.

А све то хуманизам: боготоворење човека = антрополатрија. То у философији, у науци, у политици, и у свима сферама људске делатности. Отуда: крах, свуда у свему. Распадање. Јер иза свега, и корен свега, религиозна антрополатрија = папизам.

• [1] 1 Кор. 2,16.

43. Екуменизам.

Branch theory. Не огранци, већ отпадање и сушење: „сасуши се, ако отпадне од чокота“ [1]; и тек у 16. веку: грана? Значи: нема органске везе.

Увек Ипостас целује, Она – недељива, изнад свих наука и над политике и логичких…

• [1] Јн. 15,6.

44. Екуменизам.

Да је Branch theory и неевенађелска, и бесмислена, и неприродна доказ: Јн. 15,1–6: све је у Личности Богочовека Христа: „Ја сам чокот, а ви лозе“: чим се откине човек од њега – суши се, вене, умире. То се уствари и десило: са папистима, протестантима, и свима осталим јересима и пасколима.

45. Екуменизам.

Екуменизам: у самој Личности Богочовека Господа Христа, у Другој Ипостаси Тројичног Божанства. Ту сва Божанска природа и сва човечанска. Перихорисис – вером, светим тајнама, врлинама.

46. Екуменизам. 

Сва европска култура на човекобоштву, човекопоклонству, човеколатрији: То сва дохришћанска Европа. Човек хитао ка обожењу.

Богочовек – мења из основа сву културу. Богочовек: постаје центар, Бог и човек са Богом, у Богу.

47. Екуменизам.

„Еванђеље не по човеку“ [1]. Ништа „по човеку“: ни садржина, ни метод; зато се ништа не може мерити човеком ни „по човеку“. Све по Богочовеку: отуда – несводиво на хуманизам ни његове методе, већ све по Богочовеку, и човек кроз Богочовека.

• [1] Гал. 1,11.

48. Екуменизам.

Свете тајне и свете врлине – предање Православне Цркве. Крштење: једно – свете тајна и врлина вере. Врлина свака крштава се у Богочовеку. Хуманизам: не само јерес, већ јерес која је дегенерисала у атеизам, у одбацивање не само науке, него – самог Богочовека.

49. Екуменизам.

Општи утисак о Упсалској Скупштини Светског Савеза Цркава: Вавилонска кула, или боље зидање Вавилонске куле: у знању и незнању. Ἡ Δʹ Γενικὴ Συνέλευσις τοῦ Παγκοσμίου Συμβουλίου τῶν Ἐκκλησιῶν. Οὐψαλα Σουηδίας 1968. Θεσσαλονίκη 1969.

50. Екуменизам.

Човек као „мера свих бића и ствари“, и Богочовек као „мера свих бића и ствари“. О томе у Животу Св. Саве [1] „У томе сва разлика између хришћанског и дохришћанског, нехришћанског и ванхришћанског света“ [2]. „Зловерна јерес“.

• [1] Моје, – у првој свесци, откуцаној, стр. 201.
• [2] Тамо.
• [3] Тамо, стр. 248.

51. Екуменизам.

„Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ [1].

„Екуменизам – нова јерес“.

Одлука о Интеркомјун/ији/ са папом: „учинила је васцелу Патријаршију Московску унијатском“. „Никаква οἰκονομία у питањима вере“. „Покољ 800.000 Срба, јер нису хтели да пређу у римокатолицизам“ [2].

• [1] Мт. 25,40.
• [2] Ὀρθ. τύπος, 15 V 71.

52. Екуменизам.

Два европска рата највећа – срамота човека, чак и камења европског, а Европљани = псевдохришћани, папохришћани се горде тиме и хвале. О, стида и за ђавола, и за пакао, а камоли за назовихришћане.

Христа – Главу Цркве, једину Главу њену.

53. Екуменизам.

„Дијалог љубави“ – пре њега: дијалог Истине. „Дијалог љубави“ могу да обављају и ђаволи: само то је дијалог лажи. „Дијалог љубави“, али истинијуће љубави [1]. То је она нова, новозаветна, Богочовечанска љубав: која поражава грех, убија смрт, уништава ђаволе: и тиме спасава, обожује, обогочовечује, отројичује човека.

• [1] Еф.6,15.

54. Екуменизам.

„Дијалог љубави“ – „Истинујући у љубави“ [1]: Истина – срце љубави. Христов верник – не сме исповдати лаж; „лажући у љубави“ – а ми бисмо лагали и Цркву, ако бисмо рекли да у њој није сва Истина=Богочовек. Прво – „покајање: на познање Истине“ [2].

• [1] Еф. 6,15.
• [2] 1 Тим. 2,25.

55. Екуменизам.

„Дијалог љубави“: Сва историја Православне Цркве, Свети Оци: „истинујући у љубави“ [1], стално окренути к вама вековима; сваки Отац дијалог истине и љубави у истини и ка истини. Свети Марко Ефески позив у томе: дијалог Истине и љубави: јер истина и Љубав једносуштни у Цркви, у Еванђељу.

• [1] Еф. 6,15.

56. Екуменизам:

У принципу изједначује све вере: „дијалог љубави“: и то: без истине. Јер вера носилац истине, а љубав воли због Истине; шта ослобођена од лажи–обмана, љубав? Истинујућа [1] љубав „нова“: Христос=Богочовек: ослобађа од греха, смрти, сваког зла, ђавола: И она у стању да буде вечна јер воли у човеку оно што је вечно, на првом месту: Вечну Истину.

• [1] Еф. 6,15.

57. Екуменизам.

Сви одговори на питања Екуменизма налазе се већ у Саборности Цркве Христове. Уствари: екуменизам неприродни, нелогичан.

58. Екуменизам.

Унакажени Христос – унакажено спасење. Подривена вера у Богочовека, охуманистичена, охомозирана.

Спасење = доживљавање Спаса Богочовека = обогочовечење; без тога, и против тога: очовечење = хуманизирање спасења. Све сведено на човека: Он – нешто споредно; нихилизација, и упропашћење, сведено на хуманизам и хуманистичко.

„Кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем“ [1].

• [1] Рм. 6,5.

59. Екуменизам.

За римокатолике Црква није тело Богочовека, већ административно-државна организација, јуридичка организација, правно хоминистичка, а пре свега хуманистичка. То и чини да тамо и нема Цркве: гола људска организација. Њоме су управља монархом – папом. Ту и дипломације и све лагарије овога света.

Римокатолицизам и протестантизам хоминистичке заједнице, друштна.

60. Екуменизам.

Протестантизам такође свејерес – заједно са родитељем њиховим: папизмом. Несторијанци бледо привиђење према хуманистичким страхотама протестантске јересности. Иконоборци? – исто. А учење о спасењу, о вери = то безблагодатна и безчовечја јересидност.

61. Екуменизам = папијски.

О првенству папе, и из њега непогрешивост; и о залима учињеним Источној Цркви. Види: Митрополит Дионисије /Козански/: „У част и спомен = Истина о Цркви Христовој данас“, стр. 15 [1]. NB: стр. 16–18. Стр.18: неохуманистичка јерес: јерес друштвеног (социјалног) активизма или модернизације Цркве. Међутим, Црква није овосветска и социјална организација, него… – стр. 19: „Вечна Литургија, ето то је Црква“, стр. 20, 20а.

• [1] откуцано, у преводу о. Атанасија; раф II одоздо, десно.

62. Екуменизам богочовечанске саборности.

Свим срцем и свим бићем у богочовечанској саборности: у саборности Богочовечанске Личности Господа Христа; у саборности богочовечанске вере = Св. Максим Исповедник; у саборности богочовечанског јединства, апостолности, светости; у саборности самог једног и јединственог тела Цркве; у саборности саме Главе, једине Главе Цркве; у саборности богочовечанског Предања Светог; у саборности свега Богочовековог, од почетка до краја, од врха до дна; у саборности богочовечанског живота Цркве – тела њеног једног и јединственог; у саборности богочовечанске саборности Светих Васељенских Сабора и свега, свега, свега Богочовековог. У богочовечанској свецелостности Цркве: свекатоличност: καθολικότης: у богочовечанској личности Цркве, природи Цркве, историји Цркве; у богочовечанској јединствености и једносности светих тајни и светих врлина; речју: у богочовечанској свебитности Цркве.

У богочовечанској саборности је и решење богочовечанско свих проблема Истине, и проблема вере, и светих тајни. И светих врлина, и свих мука човекових у свима световима. У богочовечанској саборности Светог Предања, Светих Сабора Васељенских и Помесних… Тој Богочовечанској саборности призива Синаксар Светог VII Васељенског Сабора: тој апостолској и светоотачкој и светопредањској саборности… Тој свеспасоносној вери „са свима светима“ [1]: вери Апостолској, вери „свих Светих“.

Богочовечанско свејединство људи и твари = то и јесте Црква, јер Богочовечанско тело и Глава: једно једино тело и једна једина Глава.

За свете Тајне: Богочовек увек Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак: „да Он буде у свему први“ [2]. Ако то учинимо: решени сви проблеми. У тој богочовечанској саборности богочовечанска бесмртност свега хришћанског, и сва богочовечанска вечност кроз богочовечност.

• [1] Еф. 3,18.
• [2] Кол. 1,18.

63. Intercommunio.

– Intercommunio са таквим свејересима и свелажима папистичког сведогмата (!). Он – срце папизма, и душа, и око, и уво, и живот, и његов рај, и његов пакао.

Олимп Европе римопротестантске; Зевс = папа = непогрешивост. Уствари: догмат о непогрешивости – пакао римокатолицизма. Све то обоготворена демонска гордост, која је Архангела Светлоносца претворила у ђавола, и све у њему и око њега – у пакао. У том сведогмату – сав атеизам, и сви хуманизми који поступно воде ка њему. И довели преко Два Ватиканска Сабора. Деветнаести и 20. век тако постали Јудини векови, јер Христос Богочовек – тиме обезбогочовечан, и протеран из Европе.

64. Екуменизам.

Где речено хуманизам – равно папизам. Јер нема међуевропски хуманизам да није сав из папизма. Јер – све Божје замењено човеком. Јер – то сведогмат: важи и за папско небо и за папску државу на земљи; и за рај папски и за пакао. Ако није тако, нека се папа одрекне тог догмата. Све из Владике [Николаја]. Излаз? Само покајање пред Човеком = Богочовеком.

65. Екуменизам.

Замени метод Еванђеља: грешника због греха не убијати; света инквизиција, а она кроз све хуманизме етички сведогмат: убијати грешника због греха. Зар то нису – све револуције, све политике, све етике? И ту „непогрешивост“ папе – врховни законодавац.

Православље? „Добро које се не учини на добар начин није добро“.

Папистичка диктатура свете инквизиције кроз све хуманизме, кроз све лучи се отров јереси: лажи о Богу, и лажи на Бога. Унакажење Истине = Свеистине – то јерес: унакажење Богочовека: те једине Истине, Свеистине Божје о свима световима и о свима бићима у њима.

66. Екуменизам.

Црква врховни судија и мерило, зато што она – Богочовек Христос; отуда „кажи Цркви“ [1]; њоме сјединио небо и земљу; небоземља–Црквом, Богочовеком = један свет; Богочовек изједначио Собом земљу са небом, јер Бога са човеком. И све пренео на Апостоле Црквом: у њима = у њој он сав [2].

Лажни христоси: „Ја сам Христос“ = Ја сам црква; лажне цркве [3]: лажни екуменизми. Папизам: „Ја сам Христос“, и протестантизам сваки: „ја сам Христос“. Вулгаризирани папизам. „Лажни пророци“ [4]? „лажни христоси… и показаће знаке велике и чудеса [5]. „ψευδόχριστοι καὶ ψευδοπροφῆται“ [6].

• [1] Мт. 18,17.
• [2] Мт. 18–20.
• [3] Мт.24,5.
• [4] Мт. 24,и.
• [5] Мт.24,24.
• [6] Мк.13,22

67. Екуменизам = Есхатологија.

Сав почетак и крај свега – у Логосу, оваплоћеном. Богочовек не само Оснивач и Савршитељ вере [1]. Он Алфа и Омега, и Почетак и Свршетак. Он = Богочовек, човек као Богочовек и спасава свет и суди свету. Суди му Еванђељем спасења. Суди му човек Богочовеком, Богоспаситељем.

„Кажи Цркви“ [2]: јер Она последњи Судија, Мерило: јер Она – Он, Сам Богочовек, зато јој врата паклена не могу одолети.

• [1] Јевр. 12,2.
• [2] Мт. 18,17.

68. Екуменизам.

Европски човек се бори са Богочовеком, и у тој борби дегенерисао себе у псевдочовека. У клинчу са њим и предао себе у подчовека, а хтео Надчовека. Холбахов: човек–машина, робот–човек.

69. Екуменизам.

Све врсте хуманизма воде, посредно и непосредно, атеизму. Вера у атеизам – то је комунизам. На дну свих дна хуманистички: папизам. Завршна фаза папизма је атеизам. Кроз све хуманизме, као кроз наследнике своје, децу своју, он путује у атеизам. Тако мора завршити свако човекобоштво; хуманизам који верује и живи вером у човека као бога. Паполатрија је човеколатрија. Први – устао против Богочовека, и то у име вере у човека.

Уствари, папизам је права антропократија, у одећи теократије. „Циљ оправдава средства“ – то је сав папизам и, његово Credo, комунизам, сав комунизам. Све је допуштено и једном и другом. Диктатура им је срце. Савести заробљене, и дух, и душа. Убити човека због греха, то папизам, и сви његови хуманизми. То света инквизиција и све хуманистичке инквцизиције. Хуманизам се претвара у – људождерску религију. То му неминован завршетак.

Сви они – заменили Бога Христа, Богочовека: почев од Понтифекса Максимуса свих хуманизама: Vicarius Christi. Богочовек – замењен човеком, који је себе прогласио за Бога.

70. Екуменизам.

„Са свима Светима“ [1] – живот, саживот – Богочовечански. У томе саборност богочовечанска, католичност Богочовека. Он: једини та екуменствујућа сила, саборнизирајућа сила: која својом богочовечношћу држи у органском свеекуменизму сваког, и све чланове Цркве: отројичујући их, што држи срце Цркве – Богочовечанског Тела Спасовог у Тројичном Свејединству. Ту: све у Богочовечанском Свејединству, и сваки. Све у категорији богочовештва, у бићу – у Цркви = Телу Господа Богочовека.

• [1] Еф. 3,18.

71. Екуменизам.

Комунизам чедо папизма. Рођено из незаконитог брака „свете инквизиције“ и безбожног комунизма. Отуда: повезивање Ватикана и комунизма. Ватикан прихвата – јер у основи његова – безбожничка држава. Отуда: савез; уз најприсније сродство. Метод исти: убијати грешнике због греха; или „светом инквизицијом“ или комунистичком диктатуром насиља. Компромис Ватикана најпре са ђаволом, па онда и са комунизмом. Алијансе „свете“ и несвете инквизиције. А оне уствари једно исто: једносушне. Вербално, понекад, противници, уствари – савезници. И тај ће савез овладати светом – ка Антихристу идење.

72. Екуменизам.

Екуменски покрет: то је ђавоља исповест свих хуманизама Европе, на челу са папизмом. Исповест Европске хуманистичке = папистичке, јеретичке, културе. Исповест Европске хуманистичке философије (= папистичке, јеретичке). Исповест Европске хуманистичке просвете, цивилизације (= папистичке, јеретичке). Самоубилачка исповест, а треба покајничка.

73. Екуменизам.

И природно: што сте ви творци и узрочници културе, и свих хуманизама европских дошли до сазнања: о потреби уједињења са Истином. A Европски среброљупци; Јудини сарадници? И наследници? A инквизитори?

74. Екуменизам.

Проблем Екуменизма решен је давно: самим Богочовеком Господом Христом: и Црквом, нарочито: Саборношћу и Апостолношћу Цркве. Решен је – и за аријански Екуменизам, и за духоборачки, и за иконоборачки, и за папистички, и за протестантски, и свих сателитских, чије је име легион. И то решен безгрешно, богочовечански безгрешно и савршено. Нема недоумице. Ми знамо Истину, јер имамо Истину: Богочовека Христа.

75. Екуменизам.

Апостолност = Богочовечност – тријадичност: то све од Богочовека. Чим се одступи кроз јерес од Цркве, то се све губи. Зато: у свејереси латинској нема ни апостолског прејемства, ни у продуженом папизму = протестантизму. Свејерес – какве тајне? Не постоје; а ако видљиво постоје – неважеће.

76. Екуменизам.

Какво антиеванђелско, чисто антихристовско одступање од Господа Христа, „који није имао где главе склонити“ [1] – претварање „Цркве“ папистичке у финансијске установе: „Банка Духа Светога“?! – Ову срамоту осећају на земљи и савести комараца. А Ватикан? А инквизиција! А „терени католички данас?“

• [1] Мт. 8,20.

77. Екуменизам.

Сотериологија: Богочовек Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине, обавља спасење људи. Папизам: декретски, механички, индулгенцијски – спасење људи. И у овом и у оном свету. Протестантизам: сав у детерминистичком начину спасења: механички, аутоматски.

78. Екуменизам.

Мозаик јереси и раскола. Иконостас заблуда: у храму гордоумља. Његош: „та наша браћа западне вјере, лажно се куну и лажно мјере“ [1].

• [1] О римокатолицима: „Расуте кости“ од Михаила Милића, стр. 360.

79. Екуменизам.

Тоталитаризам осиони папизма, отац је свих свестраних тоталитаризама, и свих с десне и с леве стране: на свим поприштима људске делатности. А кад се спустите на дно те лествице, ви наилазите на њине изворе: сатанску гордост.

80. Екуменизам.

Протестанти и безбројни секташи не признају Пресвету Богородицу – зар нису гори од Несторија и Несторијанаца? A прогласили себе за „Цркву“. Многи не признају Свете Иконе – зар нису нови иконоборци? И зар се на њих не односе анатеме Седмог Васељенског Сабора? А у томе учествују сви хуманисти, сви хуманизми. Зар се на њих не односе одлуке Васељенских Сабора? Ко има право да суспендује Васељенске Саборе? Ко?

81. Екуменизам.

Свети Теодосије Велики (†529): о јеретицима (писмо): „не примамо њихове догмате него идемо законима ранијих Отаца. А оне који, сем ових, примише и бране друге догмате и законе, ми побожно одбацујемо и проклетству предајемо, и хиротонисане од јеретика не примамо ни по коју цену. А буде ли ко хтео да нам ишта од тога наметне, ми за сведока истине призивамо Бога, да ћемо се успротивити до саме крви“… (идаље). [1] Све изврсно.

• [1] моја Житија за Јануар, 1. књ. стр. 170–2.

82. Екуменизам.

1) Filioque као јерес: Сабори, Оци; свих Светих 7 Васељенских Сабора; моја Догматика, стр. 201–211.

2) Теодорит Светогорац: „Οἱ διάλογοι“, стр. 74–5.

3) Св. Теодор Студит:.. .судити о истини по већини.

NB: Јерем.17,5: „Проклет човек који се узда у човека“.

4) Билали:„Ὀρθοδοξία καὶ Παπσιμός“ Фотије: 211.

83. Екуменизам.

Св. Атанасије Велики: „од истинске вере сви демони беже“ (моја: Житија зајануар, стр.340). О покајању ђавола: ib. стр. 342.

84. Закључак: бесудни крај човеков.

Где смо? Увек пред рајем и паклом: пред Богом и ђаволом. Јер човек ма где био, ма којим путем ишао, стално путују или ка Богу или ка ђаволу.

А Црква Христова, Црква Православна? – Једини рај на земљи, јер једини Богочовек у њој; а све ван ње – или пакао или предверје пакла; за човека је Богочовек само рај и једини рај, а човек без њега, увек је на домаку пакла, ако није и у самом паклу.

Само две стварности у свима световима: Бог и човек. Човек је човек само у Богочовеку и са Богочовеком – и тиме Бог по благодати, а ван њега – увек је кандидат за ђавочовека. Да: или богочовек или ђавочовек. Трећега нема у нашим човечанским световима.

85. Екуменизам.

Ништа истинскије од Цркве: и у љубави, и у доброти, само – „љубав да не буде лажна“ [1]. Гордоумље Запада – смиреноумље Истока: Свети Златоуст – лек од свих ђавола.

• [1] Рм. 12,9.

86. Екуменизам = крај.

Све у свему: Богочовек Господ Исус, све и сва у свима човечанским световима: све и сва за човека: његову душу, срце, савест, ум, разум, тело – васцело биће човеково. И то: Богочовек као Црква: јер јединој и њоме човек је у најсавршенијем јединству са Богом: извором човекове Вечне Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечног Живота, Вечне радостии Блаженства. Јединоу Богочовеку = телу Њего вом Цркви: човек постиже сва савршенства свог бића.

87. Закључак: Екуменизам.

Црква једина у човечанским световима јача од свих грехова, од свих смрти, од свих ђавола који су опседали и поседали собом: и човека, и свет, и сав род људски. Зато што је Црква = Богочовек Христос, она и јесте јача од свих тих непријатеља, непобедива: врата адова – сав пакао не може јој одолети (Мт. 16,18). „Врата адова“: тј. сви дрски сарадници и чувари пакла који чувају царство зла и ђавола, врата његова, да не продре у њега, нико који би разорио ад. „Ништа силније, јаче од Цркве“, јер ништа од створених бића јаче од Богочовека, и од човека – у Богочовеку.

88. Закључак:

Зато што је Црква – оваплоћени Бог, Богочовек, Друга Ипостас Свете Тријаде, Она је непобедива, јесте непобедива: све силе ада не могу јој одолети, победити; значи: сви ђаволи, све смрти, сви греси = Он једино Име с којим се спасава човек, род људски од свега тога [1]. „Ништа снажније од Цркве“ – Свети Златоуст. Зато је Она и врховни, непогрешиви суд у свима проблемима на земљи. „Кажи Цркви“ [2]: – „да ти буде као незнабожац и цариник“. Богочовеком Она – Врховни и Једини Судија на Страшном Суду: Њој припада Он.

• [1] Мт. 18; ДАп. 4,12.
• [2] Мт. 18,17.

89. Закључак:

Завршити: Синаксаром VII Васељенског Сабора. Саборношћу: која у Богочовеку и Богочовеком: само се тако екуменизам може спасти „друге смрти“; првом је смрћу већ издахнуо кроз папизам и остале хуманизме. А друге се може спасти једино: враћањем Богочовеку кроз свесрдно и свестрано покајање. И усвајање Православне вере Светих Апостола, Св. Отаца, Св. Васељенских Сабора. Зато да све ово завршимо богонадахнутом благовешћу Св. Седмог Васељенског Сабора.

90. „Три осовине европске културе: среброљубље, инквизиција (= убијање грешника због греха) и уживање. Европа далеко од самокритике, а најдаље од самоосуде“.

На 5 папира већина споменутих или наведених одломака је унета у књигу, али ова 3 нису:

1) Зашто се Христос међу незнабошцима Азије, Африке и свугде хули? Због Европских безвераца и јеретика.

2) Еп. Николај: Европа = човекобоштво, човекобог, човекопоклонство, човекоидолство, човекоидолатрија. Све што није хтео Богочовек, то хоће човекобог. Све насупрот: антибогочовек: Христос–Антихрист; човек = антибогочовек.

NB: Беседа XVIII, 1: „Узрок мрачне трагедије западног човечанства… изабрали Барабу место Христа“ (Мт. 27,21).

Беседа XXI: „европско јеретичко човечанство… Шта је истина?“ уместо: „Ко је Истина?“

Ib. „Западни паганизирани јеретици“… то је наш Благи и свемоћни православи Христос „силен в милости и благ во крјепости“, кога су одбацили поганци, стари и нови.